DEVOJKA I KONJ

Piše: TAMARA ĐURAN

Čini se da se otkako je sveta i čoveka postavlja pitanje odnosa muškarca i žene, ravnopravnosti među njima na ovaj ili onaj način, značaja i prednosti jednih ili drugih u životu porodice, zajednice, društva. Moram priznati, mene to pitanje nikada nije mučilo. Uvek sam uživala u toj razlici, u toj “neravnopravnosti”, u saznanju da nekada potpuno drugačije mislimo, prilazimo stvarima na različite načine, nekada se čak radovala tom malom, slatkom ratu koji vodimo da bismo osvojili i zadivili jedni druge.

Jer, nema sumnje, različiti smo. Drugačijeg smo emotivnog, fizičkog, fiziološkog sklopa. Muškarci, Bog ih poživeo, često su racionalniji, ambiciozniji, smeliji, nekada čak ludo smeliji, fizički jači i hladniji. I onda kada su brižni momci, muževi, očevi, sinovi i braća, oni su slobodniji u ispunjavanju svojih snova, bavljenju svojim hobijima i negovanju svojih tajnih ljubavi.

O, ne, nikako se kao žena na to ne žalim! Iako ponekad izgleda jednostrano i utopljeno u kliše generalizacije da su muškarci uspešniji, slobodniji i još uvek vladaju svetom, pametna žena će znati da muškarčeve hobije, zabave i ljubavi pretvori u prostor koji će njoj otvoriti polja za ispitivanje sopstvenih želja, snova i interesovanja. Žena može da uživa u toliko toga, a da to učini mnogo tiše, lakše i bez pompe.

Da ne bude zabune – nemam ništa protiv pompe i takmičenja. O, kako je nekada to potrebno! Taj osećaj da smo postigli nešto nama veliko i važno, iako je to možda bilo samo popravljanje telefona pre nego što nam se muž vratio sa posla, ili nezagoreli pasulj koji muž sprema deci dok mu je supruga na poslu. Dakle, iako podržavam razlike, smatrajući da bi bez njih bilo nezamislivo, i mada ne mislim da bi “ravnopranost” uvek bila od koristi, ipak ne verujem u klasičnu podelu poslova na “muške” i “ženske”.

Možda se mnogim muškarcima ne bi dopalo ovo što će sad pročitati, ali nije strašno ukoliko muž ponekad opere sudove, prostre veš ili usisa, spremi večeru za porodicu i prijatelje ili iznenadi ženu doručkom i kafom. Isto tako, žena koja kosi, spretno koristi bušilicu, vešto i žustro vozi auto, kreči, zida ili iz zabave obara ruku u čašu hladnog piva, takva žena ne mora biti muškarača, niti to znači da bi ona bila ta koja bi u kući “nosila pantalone”.

Ni jednu ženu lice zamazano farbom niti radni kombinezon umrljan uljem ne mogu učini manje ženom ukoliko ona to u sebi nosi, ukoliko uživa u tome što je žena, negujući tu čar. Neću navoditi druge primere, a sigurna sam da ih je u istoriji čovečanstva bilo mnogo, ali ne mogu a da ne pomenem ženu koja je mnogima poznata kao muza i neprežaljena ljubav čuvenog Laze Kostića, jednog od najvećih srpskih pesnika, koji ju je video i doživljavao kao savršenstvo ovog i onostranog sveta, Lenku Dunđerski. Osim što je Kostić ljubav prema Lekni opevao u svojoj poslednjoj i najznačajnijoj pesmi “Santa Maria della Salute“, mnogi su o Lenki ostavili sjajne i nadahnute redove, kao jedan od njenih odbijenih prosaca čije reči ovako glase: “U tebi se biju i mire suprotnosti, jer si svirepa na umiljat način. Uvek si uspravna i gorda, ali ne bez snishodljivosti.” I dok ne mogu da se oduprem asocijaciji na gracilnu, a istovremenu tako snažnu i neukrotivu životinju -  Njegovo Veličanstvo Konja, čitajući dalje, nailazim i na ove redove po sećanju naše čuvene književnice Isidore Sekulić: “… kroz širom otvorenu kapiju izleteše, protutnjaše iznenada kočije koje su vukla dva besna ždrepca. Pozadi, sam, u crnoj uniformi, sedeo je kočijaš, a na boku, po sportskoj reguli, visoko dignutih i zategnutih dizgina, po ženski, uspravna i tvrda, vozila se gospođica Lenka Dunđerski.”

Da, odjednom mi izgleda kao savršen spoj taj susret senzulanosti, senzibilnosti i telesnosti kojima jedna žena može zračiti i snage, slobode, neukrotivosti i svojeglavosti, gracilnosti i nežnosti koje konji poseduju. I jedino na toj stanici, na tom raskršću postavljam sebi ono pitanje s početka teksta: da li je konjički sport, kroćenje i pripitomljavanje, treniranje i takmičenje konjima nešto čime bi se trebali samo muškarci baviti?

Neizvesno je, nekada čak vrlo opasno biti u blizini tih plahih, brzih i tvrdoglavih bića, ali nije li u tome čar? Nije li taj titraj u grudima ono što nas nagoni da dva meseca provedemo kraj bandoglavog ždrebeta, koje ponekad ume i da glocne iz prkosa, ljubomore ili nestašluka, pre nego što mu stavimo prvi oglav? Možda je to samo do mene, podjednako tvrdoglave i uporne kao i to ždrebe, možda je to do ženske strpljivosti ili materinskog instinkta i pre materinstva, koji nas nagoni da se nađemo uplašenima i zbunjenima, da ih negujemo, naučimo, pokažemo im pravi put?

O, sigurna sam da bi to muškarac učinio brže! Racinalno, milom ili možda silom, bez mnogo premišljanja, strpljiv onoliko koliko smatra da to neće ugroziti njegovo vreme i namere, snažno, odlučno, nepokolebljivo. Ali zar i ono nežno, lagano, ono sa češkanjem između ušiju kao pauzom i bodrenjem između pokušaja da se konj umiri i ukroti, ne može biti isto toliko nepokolebljivo i odlučno?! Nisu li upravo žene često “štalski momci” i ne učestvuju li one često u procesu pripitomljavanja i treninga baš zbog blagosti i nežnosti koje poseduju, zbog sposobnosti da budu u isto vreme i gazde i prijatelji, da umire tu plahu, zapravo strašljivu životinju i zadobiju njeno poverenje? I nema li, i kod nas, u našoj zemlji, žena koje su se oprobale čak i u takmičarskim podvizima, neke čak jašući ili kočijašeći i u muškom, nekada grubom, društvu?

Sve one su naizgled obične devojke i žene, stidljive pred fotoaparatom, kćeri, supruge, majke, nimalo one koje “nose pantalone”, lepe, neke od njih vrlo ženstvene i privlačne, i sve one na trkačkoj stazi odlučne, snažne i spremne za borbu kao i bilo ko drugi.

O, da, ja ne volim da se poredim ni sa kim, i ne težim jednokasti sa drugima. Čovek, bio muškarac ili žena, sam sebi stvara prava i čini da ga drugi ne smatraju nižim i inferiorinijim. Zato mi ne smeta kada mi kažu da sam ja ona koja je “slabiji pol”. Ima i to svojih prednosti. I kap je manja od pljuska, ali vremenom izdubi kamen. Žena je tiša, ali ume ukrotiti zver, ma koje vrste da je. Sve je u tome koliko jako vučemo dizgine, ali ovoga puta vam neću otkriti tu tajnu.